Tarot karta 13 (Smrt)


  Ova tarot karta se zove smrt ali se ovde ne misli na fizičko umiranje, već na simboliku smrti i onoga što ona predstavlja za ljude. 
Smrt je konstantnost koja ne poznaje gotovo nikakve ustanovljane granice među ljudima. Nju ne zanima da li su ljudi ove ili one nacionalnosti, ove ili one boje kože, da li su bogati ili siromašni, stari, mladi itd. 
Smrt, dakle, pogađa svakog, pre ili kasnije, ali se ne odnosimo svi na isti način prema njoj. Većina ljudi se boji smrti zato što istu doživljava kao propadanje, neko zlo ili patnju o kojoj izbegava da priča. Mali je broj ljudi, poput onog obešenog iz tarot karte dvanaest, koji razumeju da  moramo umreti da bismo živeli. 


  
  Ono što vidimo na crtežu ove tarot karte je skeletna personifikacija smrti, koja jaše belog konja i drži crnu zastavu na kojoj se nalazi grb bele ruže, simbol čistote, nevinosti i pročišćenja. Ispred jahača su sveštenik, koji očekuje brzu smrt, žena koja okreće glavu od smrti i dete koje bez nekog očiglednog straha iz radoznalosti gleda smrti u oči. Ispod njega već leži mrtav jedan kralj, čime slika upravo ukazuje na to da baš niko ne može izbeći smrt. U pozadini slike, prostire se reka, gde vidimo i čamac, a što skupa podseća na reku Stiks iz  mitskih priča, koja pravi granicu između podzemnog i zemaljskog sveta. U daljoj perspektivi je izlazeće Sunce među dva stuba. 

slika: Joakim Patnier, Haron na reci Stiks
  Rekli smo u uvodu teksta da moramo umreti da bismo živeli. 
Šta ovo znači? Kada se tarot posmatra kao lični put do oboženja,
sa tarot kartom Smrt; dolazimo do procesa borbe "urličuće zveri", koja je ego-ono što zovemo naše "Ja". 
Problem za mudre nije u njihovom egu i ovome Ja, jer su oni donekle svesni, manje ili više osećaju da je ego nepostojeć i da je u pitanju  tragi-komična iluzija, pretpostavljeni konstruk nas samih, nego se njihova prava borba odvija u teškoj, složenoj usamljenosti koja je sve samo ne "'sama". 

Čovek se najbolje oseća u društvu sličnih sebi, svojih prijatelja. Tamo gde su čovek i žena slobodni, opušteni da govore istinu, da budu stvarno ono što misle i osećaju, i da o svemu tome govore ili nekako drugačije delaju pokazujući tim delanjem slobodu međuljudskih odnosa; tamo su oni došli do tačke međusubnog prirodnog sjedinjenja. Sva ona "čudovišta", bol, patnja i ostali lični "demoni", pa čak i najstrašniji među njima brzo nestaju, gube se i propadaju u ambis kada je čovek  okružen pravim prijateljima i sam potpuno prijateljski nastrojen. Čak i kada se neka osoba nalazi pred doslovnim fizičkim umiranjem i svesna je toga, ako za sobom ostavlja voljene, ono o čemu ona razmišlja nisu ni smrt, ni bog, ni raj ni pakao, nego samo ti dragi ljudi koje za sobom ostavlja. Tada je ona svesna da je smrt samo put u novi svet, nova otkrića i novu avanturu, a čak i da to smrt ne predstavlja nego obično bezbolno ništavilo, u tom slučaju lično bih se prema smrti odnosio još smirenije slično kao kada Sokrat na takvu mogućnost kaže da je utoliko bolja, jer čitav život je kao jedna neprospavana noć. 
Međutim, ovo je ono što knjige govore da je neko drugi rekao, a stvarnost života uvek je nekako ispred i onog najboljeg svog opisa. Uvek se u tome što nazivamo stvarnost, zadržava nešto neuhvatljivo, neopisivo, što kao da nastavlja, kao da traje, istrajava, uporno se prostire u nedogled, u beskonačnost zbog čega iznova dobija nove opise istog, nove pojavne oblike, nove radnje...To je to veliko kolo, točak ponavljanja u koji smo upleteni, a nismo ni približno sigurni zašto se to dešava. Lagao bih kada bih rekao da imam dobar odgovor na to pitanje ili kada bih rekao da možemo nekim delovanjem izbeći ovu nepoznanicu našeg kontinuiranog postojanja. Međutim, ono što sigurno znam, u šta sam se neposredno iz iskustva uverio da postoji kao jedna mogućnost jeste određen vid alternativne stvarnosti. Ovo se dešava zato što zbog nebrojano mnogo stvari koje ne znamo o sebi i kosmosu, mi nikako ne možemo biti potpuno sigurni da već nismo umirali u nekom periodu našeg života bilo da se o tome misli kao simboličku ili  doslovno upotpunjenu fizičku smrt. Mi smo čak mogli umreti u nekom periodu našeg života, a da toga nismo ni svesni iz prostog razloga što bi nas u trenutku smrti, neka određena specifična sila (agent) matriksa vratila u onu tačku toka realnosti koje se poslednje sećamo i ovo bi se, hipotetički, moglo dešavati bukvalno skoro bezbrojno mnogo puta. Ovim ne želim da kažem da se ovo sigurno dešava, niti je suština zadnjih reči u tome da ispitujemo ozbiljno ovu pretpostavku, nego je suština samo u pokaznosti, u običnoj misli da je čak i tako nešto moguće, jer ne možemo dokazati da sigurno nije tako. Naravno, uvek ima onih koji će se podsmevati ovoj i sličnim mogućnostima, koji će čak u svom neznanju, vođeni slepilom ega, onog Ja, one njihove lične zveri nabeđeno i ubeđeno urlati kako oni sigurno nisu umirali i koliko je vanserijski lepo biti živ, zdrav, sit itd. Nažalost, takve neznalice nikako ne uspevaju da sagledaju suštinu ove pretpostavke, a ona uopšte nije u tome, kako sam već rekao, da je ovo nekakva otvorena mogućnost o kojoj vodimo debatu nego samo najobičnija pokazna vežba iz oblasti ljudskog neznanja, jer nikako, nijednom ustanovljenom činjenicom iz svih 4 velikih oblasti ljudskog roda (nauke, filozofije, umetnosti, teologije), ne možemo nikako biti stoprocentno sigurno da to sigurno nije tako. Dakle, oko ovog pitanja, ove teme, sve dok postoji i 1 promil šansi da recimo hipoteza takve alternativne stvarnosti nije sasvim nemoguća i nezamisliva, mi smo unapred izgubili trku sa sopstvenim znanjem. Ili je možda bolje reći da smo uobrazili da znamo više nego što stvarno znamo o bilo čemu. Time nevina, dečja pamet onog obešenog iz tarot karte dvanaest postaje zauvek obeležena bolnim krikom neznanja, bezizlazne situacije, koju je, taj jadnik, nažalost jedini, sam u tom trenutku video i niko drugi pored njega. Ali, to je istovremeno i cena znanja. Hteo si da istražuješ, hteo si da znaš, pa znaj onda-govori ono neuhvatiljivo već otišlo u trinaestu kartu, pred obešenim, koji je, možda,  pomislio da je tu kraj, ali se svakako nadao, negde duboko u sebi da ipak to ne može biti kraj. Ono čemu se nadao je smisao, barem jedno daleko, kao iz mašte pravedno ustrojstvo gde nema prekida svih onih stvari koje je oduvek najviše voleo i za koje je, na kraju krajeva, bio spreman i da umre ako je to nužno. Ali, pretpostavićemo da obešeni nije ovde umro već nastavio, nekako već, da živi i da živi sa istim poslednjim znanjem koje je imao. On sada gleda smrt oči u oči, igra se sa njom, čak i smrt dovodi u pitanje, propituje i zahteva od iste da zna. Ali, i pored ove ravnodušnosti, on sa sobom nosi jednu ideju, jednu tajnu, jednu emociju koju može podeliti samo sa sebi ravnim, sa drugim čovekom ili ženom. Čak i da to nije prava tajna već da nekakav matriks zna za istu, opet je matriks u nemogućnosti da samom sebi objasni ovako sulud zahtev, ovaj takoreći hir i šalu, ludost, ovu bajku gde čovek na kraju mora pobediti bez obzira na cenu. Čak i u svom najnižem porivu, najglupljoj i neotesanoj reakciji, čovek opet zadržava bar jednu stvar za sebe, koju ne može izbaciti iz glave, a to su njegovi voljeni ako ih je imao. Oni su ovo Sunce, koje iza horizonta nadvladava ne konkretno smrt po sebi nego svaki strah od iste zato što jedan strah biva zamenjen drugim strahom, strahom za one koje ostavljamo iza sebe. Samo ako to postoji, samo ako do te mere volimo drugo biće bez ijedne očekivane koristi, ovakvo žrtvovanje je objašnjivo u svakom smislu. To je trenutak kada hipotetički matriks gasi, buni, rasparčava, gori, jer dobija fatalnu sistemsku grešku, predviđenu, ali nezaobilaznu okolnost, koja na kraju postaje ni manje ni više do njegov arhitetka, tvorac. Ko bi to uopšte želeo da postane i zbog čega? 
Odgovor je Niko! 


Preporučena tehnika za one koji meditiraju o tarotu je pitanje: Jesi li stvarno siguran(a) da želiš ići do kraja, do poslednje karte skrivenog znanja znajući, pritom, mogućnosti isplate? 


  Orifiel Devet, snova tumač

 


    


  

No comments:

Post a Comment

Ostavi komentar. Hvala