Usnila je ona san o večnoj ljubavi. Usnila je ona ljubav vrednu, zanosnu i večnu! I kao pod dirkama klavira, viori se pesma njene duše u pustoj dvorani, negde na kraju grada. I čini joj se sve poznato, kao da je već bilo i to milo lice koje grli i ljubi, a kao da se boji, kao da strepi da već sutra će sve nestati...
Pesma njene duše odzvanja dvoranom; zamišljena i sama, oseća da i nije..možda ipak postoji ono večno i ne umirujuće? Možda ipak ljubav ne mora da prodje patnju da bi isklesana bila, i čista poput bisera. I putuje ona svetom, i ima kome da se u povratku nada; ali u njoj već našto naslućuje da samo sneva, da samo je opsena vara..da ipak je ona osudjena da o ljubavi samo mašta,
