ČEKAM VASKRSENJE MRTVIH I ŽIVOT BUDUĆEG VEKA
Neutešna i beskrajna bi morala biti naša tuga za nama bliskima kada umiru , kad nam Gospod ne bi poklonio život večni. Besmislen bi naš život bio ako bi se završavao smrću. Kakva je korist onda od vrline , od dobrih dela? U pravu su onda oni koji govore ''ješćemo i pićemo , jer ćemo sutra umreti.''Ali čovek je stvoren za besmrtnost , sa Svojim Vaskrsenjem Hristos otvori dveri Carstva Nebeskog , večnog blaženstva onima koji u Njega verovahu i življahu pravedno. Naš zemaljski život je priprema za onaj budući i našom smrću završava se ta priprema. ''Čoveku sleduje da jednom umre , a potom sud''. Napušta tada čovek sve svoje brige zemaljske ,
telo se raspada , da bi ponovo ustalo u opštem vaskrsu. Ali duša njegova nastavlja da živi i ni na tren ne prekida svoje postojanje. Kroz mnoga javljanja mrtvih moguće nam je da delimično znamo šta se dogadja sa dušom kad ona iz tela izlazi.
Kad se prekine njeno gledanje očima telesnim , tada se otkriva njeno gledanje duhovno.
Ono kod onih koji umiru često počinje još pre upokojenja i oni , videći one koji su oko njih i čak razgovarajući sa njima , vide ono što drugi ne vide.
