Molitva protiv magije

Magazin ''Veštičja Revija'' br.24

Glas se kroz tišinu prelomi: „Kroz sedam grobova proći ćeš. Sedam tereta ponećeš. Sedam belega imaćeš!”. Budim se zarobljena u telu. Pokušavam rukama da sklonim prekrivač sa usana, kako bih vrisnula, kako bih zapovedila. Želim da ustanem, ne mogu. Kraj mojih nogu crna silueta stoji. Shvatam da sam budna, ali u drugom svetu probuđena. Moje telo ne sluša me. Shvatam da sam probuđena ne bi li se trgla i kroz druga vrata prošla. Vidim vrata ali ne mogu ka njima. Odmeravam siluetu, i tamna poluprozirna silueta odmerava mene.Stoji kraj mog kreveta, direktno naspram mene i čeka me. Budno pazi na mene i nastavlja: „Sedam urlika ponećeš. Sedam deteta nosićeš. Sedam okova vući ćeš!” Šta se dešava? Glas čujem mislima. Osećam da, sa moje leve strane, stoji još jedna poluprovidna silueta, ali svetla. Prozirno bela. Usmerava moj pogled ka Prolazu. I gledam

Nadvio se oblak nad telom mojim, gušim se u mirisu kakvog opornog deterdženta, misleći se, ma ko to sada, kraj moje glave veš ustajali prostire? Ko to prolazi kraj kreveta mog i ne da mi mira, ne da mi sna? Blokira mi prolaz, a tako želim da odem... Budim se u ovom svetu, sasvim sama. Nema silueta, nema mirisa. Nema prolaza. No, ipak, znam da nisam sama. Neko me prati ali mi u misli ne ulazi. Moje misli su jasno usmerene, ne dozvoljavam šumove. Jedan je Put, jedna je Staza, skretanja nema. Vozim najbrže što mogu. Auto usporava, ne sluša me. Kao da gubi gas, kao što sam ja u toku noći gubila dah. „Ispod mosta proći ćeš, krivudavim putem hodaćeš i udah dobićeš”. Kolima ispod mosta prolazim, prašinu za sobom ostavljam, miris ulja osećam. Gde si pošla, gde to ideš? Usput ne staješ. Usput nije ni bilo stajališta. Nigde. U kolima miris ulja motora više nepodnošljiv. Neprozirna magla od koje dalje ne vidim ništa pred sobom. Znam, stigla sam. Ispred mene rečica planinska, i tako mirisan topli povetarac, kakav nikad ranije osetila nisam. Dišem duboko, kao da prvi put dišem! Kao da do tog momenta nisam ni disala! Ne, nisam nikada, ovako ne. Visoravan, šuma okupana jesenjim bojama i izvor najslađe vode koju sam ikada probala! Nigde nikoga ali poznati kraj. Bila sam ovde, znam da jesam. Ne znam kada i ne znam kako, ali bila jesam. Da, baš ovde puteljak je na gore. 

     

   
Odjednom, ispred mene grupa ljudi sa traktorom drva prevozi. Vičem, može li se tuda proći? Želim nagore jer znam da na kraju, na vrhu brda ima neka kućica. Za mene važna. Nekad sam tu bila, znam. Iznenađeni šumari gledaše stazu: „Ne, ne možeš tuda. Stablima je zatrpano. Ne možeš kolima tuda, ali pešice možeš.” 

Sedam stabala sa traktora padoše, pred mojim nogama kapija zatvorena. Prolaz vidim ali teško će biti popeti se. Kola mi sama kreću, trčim za njima. Zaboravila sam ručnu. Ipak, nekako staju, ulećem i izlazim. Moram pomoć pronaći. 

Na reci crni labud plovi. Samo senka njegova leluja mi pred očima. Tri novčića držim u ruci. Trideset sam za otkup dala. Zelena svećica na stolu gori, pred očima karta tri pentakla. Znači troje nas ovde ima. Pošto smo trenutno samo dvoje, crni labud i ja, osluškujem zvukove van prostora. Začulo se škripanje dečije ljuljaške. Neko dete se nedaleko ljulja. Bacam mrvice od pogače sa stola labudu, ne bi li zamnom pošao. Iznenađujuće je krenuo, a ja sam krenula ka zvuku ljuljaške. Dete je plakalo. Dete je grcalo plačući, nogu je povredilo, do pola je krvavo. Nigde nikog, sem labuda, uplakanog deteta i mene. Kola neće da mi upale. Roditelja od deteta nigde. Uzimam dete u naručje i stavljam ga na leđa, labud počinje da kreči, krv mi se u žilama ledi. Izlećem na put i urlam da neko auto zaustavi, nosim povređeno dete! Stanite! Krvavim rukama mašem i urlam. Trčim noseći dete ali, kao da me niko ne čuje,.kao da me niko ne vidi. Dete je sve teže i teže.

                 Padam na sred puta, na kolena. Krvave mi ruke, krvava mi odeća. Srce svoje ne osećam, dah svoj ne čujem. Deteta nigde nema, ni labuda. Vidim kolonu automobila kako kroz mene prolazi. Stotinu boja koje se u sebe ulivaju i prelivaju. Ruke provlačim kroz te boje pokušavajući da ih uhvatim. Ispred mene isti onaj krivudavi put. Četiri stabla pred mojim nogama. Kao četvorka na mojim vratima. Kao kapija zatvorena kroz koju se mora proći, ali ne sa ove strane. Bronzanu kvaku sam zlatnom zamenila, pod otirač stari crveni konac uvezala, mrvice hleba posula. Kartu sam na pragu ostavila.

               Zvono na vratima. Tačno je dva sata po ponoći. Kao i uvek u to vreme. Vrata ne otvaram, jer znam koga ću da ugledam. Svećicu palim, ogledalo pokrivam. Treba biti spreman na taj put poći. Na dar dobih flašu izvorske vode. Vodu koju slapovi odbaciše ne bi li te kapi nekoga umile. Oprah svoje ruke, grudi i oči. Ledeno je a ugrejati se ne može. Ima neke hladnoće koja ti se u kosti uvuče i ne mari da te pusti. Rešena je da ti stoji u nogama, vezivajući ih za tlo. Dokle god tlo pod nogama osećaš, kapiju proći nećeš. Ne trni od straha, trni od gladi. Glad će te buditi dovoljno dugo da se možeš kroz šumu probijati. 

Do god imaš za nekoga da živiš, otvoriti vrata kapije nećeš. Sedam predaka upoznaćeš. „Kroz sedam vremena živećeš. Sedam krvi ispraćeš. Dovoljno je kapi vode sa izvora ti dato. Ne potroši uzalud ni jednu kap!”

Oseti zvuk van prostora i vremena. Oživi udah sa vrha visoravni okupan bojama i probudi se! Oseti tišinu u grudima i previj rane suzama svojim, detetu što krvari. Na Put čista kreni i ne osvrći se za stablima koja za tobom padaju. Padaju oni koji moraju pasti, ti nastavi da hodaš.

I ne otvaraj vrata strancu što zvoni dok ne budeš spremna. Malo je dana u vremenu ovozemaljskom, ali ti je dovoljno vremena dato da zaslužiš da budeš u večnosti. Ti biraš haljinu s kojom ćeš kroz Prolaz poći. Neka u nju bude utkana zlatna prašina sakupljena od suza tvojih, i od svega po malo što ti je dato i što si dala! Potom je daj na dar Starcu što kraj kapije stoji, a ti najbolje od svega ponesi sa sobom u nedrima. Nasmejano dete i labuda koji te čeka.

fotke : https://www.luciddreamsociety.com/lucid-dreamer-interview/
http://thesuperlativesubjunctive.blogspot.com/2016/04/it-is-typical-school-night-after-hectic.html
vestičjarevija br.24