 |
| http://vesticjarevija.com |
Život je težak, smrt je laka. Život je borba, smrt je odmor - reče mi jedna Venera u Ovnu na stepenu Škorpije. Kada se nadješ na stepeniku besmisla života, o, kako je lepo leći na postelju i u brojanju krivina na plafonu se utopiti, u sivilo svojih poslednjih dana života, te nestati. Samo, nestati.
Ljubav je lepa, ali ne traje doveka. Sve ima svoj početak i kraj, i sve je u početku i u kraju jer kad se napinju žile na vratu da prebace impuls na zastoj srca, možda na trenutke se setiš početka, ali, mnogo više razmišljaš o kraju. I divno ti on izgleda. O, kako samo čudesno, dok ležiš na postelji uz otežano disanje i ne sećaš se više kad je išta i počelo da te boli. Navikao si se na bol i tvoj kraj deluje tako relaksirajuće. Tako puno obećava. Tako te ta misao o prestanku bola oslobadja, da čak i nadahnjuje žudnju za krajem.
Zaspala je. Zaspala snom od hiljadu snova. Snova, od početka svih svojih početaka našavši se u teškom iznenadjenju, u potpunom mraku. Nikoga i ničega tu nije bilo. Gde sam? Ima li koga? Zar je to kraj? Zar od svih mojih snova sam dobila samo mrak? Ne, ne može to tako! Moje stranice su ispisane, moje lekcije su savladane! Zaslužila sam više! Mnogo više!
Probudila se je okružena lekarima i med.sestrama. Gde sam? Šta se dogadja? Jesam li mrtva ili živa? - ''Umrla si, ali si se vratila. Tu si! Bićeš dobro.''
Žal za životom ili smrću? Šta je život? Jesam li ja uopšte živela? Šta sam živela? Gde sam živela? Zar je ceo moj život bio samo odradjivanje usuda? Zar je ceo moj život bio samo program po kom sam hodala? Gde sam u svom životu ja? Očigledno da nisam nit dovoljno volela, nit dovoljno žudela. A mislila sam da sam završila sve. Da su moje priče sve završene, zar nisam sve već videla?? Zar nije u životu već sve vidjeno onom ko ume da vidi? Očigledno je da postoji još nešto, mnogo više. Zar još jedna lekcija? Umorna sam a,tako umorna, opet, opet živa. Osećam kako mi krv navire.
Zidovi moje sobe su dobili svetlost sunca i senke. Na svojim staklenim nogama sam se odvukla do prozora, dodirnuvši neveštim prstima staklo. Pogled mi je žudeo da vidi, usta su mi žudela da udahnu! Danas izlazim! Danas napuštam ove odaje svog 12 polja horoskopa! Danas ću jesti vruće kifle prelivene čokoladom! Ah, ni ne sećam se kad sam ih poslednji put jela, a tako sam ih nekad volela! Tako sam nekad nekog strastveno volela..ni ne sećam se koga, ali znam da jesam...Mora biti da jesam.
 |
| vešticjarevija.com |
Mnogo sam radila od kad pamtim sebe. Od mladosti sama u areni života na ivici noža. Od najranijih dana gledam svetlosnu spiralu kako se okreće na zidu. Imala je dve čudne kugle na svojim krajevima. Jedan kraj je svetleo crveno, drugi zeleno. Nisam razumela šta ona znači, ali sam znala da kad je neko zao da mu se ta crvena kugla ureže o čelo. Vidjali su to ljudi koji su dolazili kod mene, tu čudnu pojavu. I bojali se strašno. Nije mi taj strah nikada jasan bio. Čega se to toliko plašiš? Kazne ili smrti? Možda tog mraka. Možda ga ja nisam uočavala do sad. Do trenutak u kom sam zaspala.
U životu ti se prikazuje sve ono što želiš da vidiš. Kao kakav sledbenik kružiš po svojoj Natalnoj karti očekujući prikaze - da vidiš ono što već znaš. Želiš li ljubav, videćeš ljubav. Želiš li bol, na svakom koraku ćeš je videti. Ali zašto se iz svoje karte ne može izaći? Koja je to cena duhovne slobode da bi zagvireo van svojih okvira? Ne možeš izaći iz onoga što jesi, a opet nekako zaboraviš baš na to - ko zaista jesi?!
Nisam dobila kifle prelivene čokoladom.Nekim osobama radost kasnije dolazi, prihvatiš i to, ako si medju njima. Na sve se čovek navikne. Predugo sam stajala čekajući taksi. Nije došao. Rekli da nema nijedan slobodan, te morala sam pešaka. Sunce na licu! Aj, kakav je to samo osećaj! Nakon dva meseca provedena na bolničkim krevetima svog 12 polja, sunce! Sunce! Kako se je to moje Sunce iz 9p. našlo u 12 polju? Dok sam ležala primetila sam da svako ko je zauvek otišao sa ove platforme, da mu je i Mesec zakoračio u to isto polje. Bez greške, zaspao je. A moje Sunce je čekalo moj ascedent! Moje ponovno budjenje - novo rodjenje! Kako to nisam ranije primetila? Kako se to tako olako utone u besmisao 12 polja, u te Neptunove dubine...da bi pronašao smisao. Moram li umreti, da bih smisao svoj pronašla?
Da, morala sam zaboraviti na jučerašnju sebe. Čudo jedno, nešto je se nisam ni sećala. Nisam se više ni bola sećala. Ali taj neopisivi, neobjašnjivi a postojani mrak mi se je tako duboko urezao u podsvest da sam i pri pomisli na njega drhtala. Mora biti više od toga! Mora! Gospodja koja je ležala do mog kreveta bila je 40 god. starija od mene. Hej, 40 godina starija !- a svako jutro se je uredno češljala, mazala prvo kremu pa sjaj na usne! Uvek je imala lepu pidžamu i uredno je nameštala svoj krevet! Volela je i mladjim doktorima po nešto šaljivo da dobaci. Nju je obilazio ljubavnik iz zgrade u kojoj je živela, pošto muž joj je odavno bio nepokretan. Volela je svog ljubavnika i tako divno pričala o njemu, a o mužu je brinula najbolje što može. Ona nije razmišljala o smrti. Volela je život i živela ga je najbolje što ume.
Mene je moj kućni duh dočekao na vratima. Čula sam njegove vesele korake kako kruže oko stola. Plesao je neki svoj ples. Neko mi se je radovao. Ali tog nekog nisam mogla ni zagrliti, ni poljubiti. Otvorila sam prozore širom i svojim svežim plućima zatrubila - dala sam signal, kakav? Ne umem da objasnim. Mnogo toga u životu ne može da se objasni, ali se instiktivno uradi i ima odziv. Kao što i svako delo ima odziv...u budućnosti..a šta je budućnost nego večno sada? Večno sada, u kom ni ne znaš da živiš. A živiš čineći stvari po inerciji. Navodno. Utabana je to staza predaka koja teče ti kroz krv. Dobiješ toliko toga, a možda nisi ni zaslužio. No, nema se o tome vremena razmisliti. Zašto bi sebi uopšte i postavljao pitanje zašto radiš to što radiš? Valjda te to čini srećnim?! Radiš li to zaista ti ili neko kroz tebe? Mnogo je pitanja, a uvek premalo odgovora.
Ne znaš da si živ dok prividno ne umreš. Umreš u deliću srca svog skrhanog od bola. Slomljenog kao slomljeni lik slomljenog ogledala. Kao slika u Natalnoj karti koja je morala da se uruši da bi se borio. Kao kvadrat izmedju planeta koji te navodi da preduzmeš nešto. Kao strast u prolazu koja te pokrene, pa se okreneš i kreneš...kreneš ka nepoznatom, ali te vodi..U nove svetove, i stranice koje te čekaju da ih ispišeš.
Duha sam pustila da ode. Napravila zapis na platnu. Kaduljom ispisala slova u vazduhu. Pečat prelila krvlju svojom osveženom. Slobodan si, mili moj, i slobodan da mi se uvek vratiš. Ne po zapovesti mojoj, već po volji svojoj.
Ne znam dal ću i sutra misliti tako,ali nek misao ostane uklesana u večnom sada, i nek me ne predomisli. Mrak se je moj razlio po platnu napraviši senke na zidu. Devojčica se je srećno ljuljala na ljuljašći disajući duboko i osećajući Sunce na licu. Svetlosnu spiralu više nikada nisam videla, ali sam je osećala duboko u sebi. Valjda je to ključ večne sedmice. Da osećaš da dišeš, i da živiš duboko ono što vidiš.
Važno je da živiš. Važno je da živiš ono što jesi, jer to što jesi nosiš sa sobom u druge svetove. To znam sada. To znam danas. To znam u beskraju slika koje vidim u mislima i osećam u srcu. Tako je važno da vidiš sve slike koje ti um kreira, i osećaš sve impulse koje ti srce emituje. Važno je da kad osetiš osobu, da za njom kreneš. Možda je to baš ona koju ćeš zagrliti kada predješ prag..večnog sada u novi dan. Možda je baš to osoba koja će i u tvom mraku ugledati svetlo i kojoj neče smetati sve tvoje senke ispisane na zidu..Ne znaš, dok ne zaboraviš na juče. I bolje je da ne znaš, dok istinski ne poželiš da saznaš.
Comments
Post a Comment
Ostavi komentar. Hvala