Koliko je divno kad ti se od necije energije zavrti u glavi! Kao posle jakog vina..Prija ti dok ga pijuckas, a osecaj te tek malo kasnije stigne. I raspameti, da ti kolena otkazu...al tek dotle, da te okrenu i vrate na tu istu putanju. Prijaju ti misli, da ti razgorevaju telo..
U svim mogucim scenarijumima, razmisljaj samo o desavanju situacije koju zaista prizeljkujes. Odbaci sve sumnje, nerazumevanje ili moguc nesporazum. Tvoje je da lebdis. Jer samo kad lebdis, privlacis, one koji zele isto to...da kraj nekog im se u glavi protrese i toliko zanese, da vid izgube..Samo kad vid izgubis, sigurno je da vam srce tuce u istom ritmu...da ce ti sve prijati.
A, ako te dovoljno dugo bude ''vozilo'',budi sigurna da ce i onaj, od kog je ta energija i potekla, potraziti te. Jer bice mu potrebno da mu je vratis. Jer si tad, kad si ga ugledala, neprimento je od njega ukrala...deo njega, sa sobom odnela...
Trag je zasigurno ostao. Samo sto je ponekad potrebno vise vremena da se shvati Sta se je to dogodilo?! U tom momentu nikada ne shvatamo Sta se je dogodilo? Tek nakon nekog vremena stigne sve...
Ne desava se to svakog dana...jos manje sa bilo kim...Toliko su nevidljive te nase veze, da moraju opasno da nas udare, da bi ih primetili...
Udalji se covek. Prestane da primecuje, prestane da oseca....i onda, iznenada izgubi tlo...izgubi postojanje u mili trenu i pocne da zivi za drugog...sasvim neprimetno..sasvim nepromisljeno. Njemu neznano. Vise ne misli o nicemu drugom. Kao da ne dise...
I mozda sve to ne zeli, ali dogodi se. Uvek se dogodi ono sto mora biti, u nekom vremenu. Bez naseg predomisljaja,rasudjivanja. I ostane da lebdi, da tinja, negde.....ne vidimo, ali sve iscekujemo materijalizaciju. Da ce biti, da ce se dogoditi ono sto osecamo da nam ide.Sto prizeljkujemo...
Cudesni su putevi nevidljivih sudara. Ljudi se spoje uvek kad su nespremni. Kad beze od zivota...kad bi da se sakriju, osame, pozele da su u svetu van svih ovih...A sudbina vuce svoj put - pa onaj koji je pobegao, je onaj koji ce se zakleti...na vecnu ljubav.
Mrsi se klupko zivota, raspredamo ga....ali u nekom trenu naletimo na cvor. Naletimo na neobjasnjivo. Naletimo na neplanirano....zbuni nas i pomete. I ucini da vise nismo isti, nit zivimo isti zivot.
Nekad se nekom desimo po hitnoj potrebi, da spasimo. Nekad, po nagradi, da prosto volimo. Najprostije, iz daljine..van pameti. Van proracuna i predomisljaja. Van ovog sveta, i svih drugih svetova.
Nekad nam je neko nagrada...za izdrzane nevolje zivota, bez placa i jadikovanja. Jer samo snaznima ide nagrada. I samo se strpljenjem dozove...onaj, za kojim ce zadrhtati kolena..i izgubiti se glas..
Ne boj se, mila moja, zasluzila si. Zasluzila si da drhtis, ali od zanosa. A on da dovoljno snazan je, da ne odustane...da te nadje...
Ima tako tih nekih veza medju ljudima, koje je tesko objasniti...
Dogode se....i ostanu da zive u svim vremenima. Jer, kako kazu, u duhovnom svetu ne postoji Vreme. Ne ono koje mi poznajemo.
U duhovnom svetu, mi se prepoznajemo...mi Znamo ko nam uz dusu ide...ali je to tako tesko sacekati....
Prodje pola zivota, a ,,pravi/prava'' se ne pronadje. Luta se i gresi. Pomisli se da to i ne postoji...da je sve laz. A, u stvari, desi se onda kada prestanemo da trazimo..i da mislimo...Prokleto je ''Misliti i razmisljati''' kad desi se....tad je svaka misao suvisna. Samo ceka se...Pocne da se tad zivi za taj Trenutak.
Comments
Post a Comment
Ostavi komentar. Hvala