Retro Saturn u polju ljubavi

 Astropsihološki opis tekućeg tranzita...

Jedva da sam mogla držati oči širom otvorene, a došao mi je, bez naznake. Led pod kožom je izbijao na površinu pretvarajući se u trnje. Samo mi je rekao : Prati me, prati kroz spoznanje mraka. Jesi li spremna na bezumnost, još samo jednom? Poslednji put!

Dodji mi, dodji, tebe sam baš čekala. Čekala u odajama u kom su zidovi tik do nosa, a koraci prolaze kroz prostor I vreme.

 

Želela sam još jednom da te vidim. Još jednom da pokušam. Još jednom srž svog bola da dotaknem, I kroz njega prodjem.

Prati me, vodi me, kroz prostor I vreme, u pravo nevreme. Jesi li spremna na bezumnost (šaputao je)?

Želela sam da budem sigurna da je moj bol stvaran. Stvaran koliko I živ. Negde živi, diše, doziva me. Sve bih menjala još jednom da me dotakne. U životu ili smrti. Postojanju ili nestajanju, još samo jednom da me uveri  da ono što je bilo, moglo bi još jednom. Mogli bi mi još jednom jedno drugo da pratimo, do krajnjih spoznaja I granica izdržljivosti. Još jednom da se podsetimo gde smo to pogrešili?

Karmičkim bremenom uvezani čekamo jedno drugo da se prvo javi. Ko je kome dužniji? Ko je okončao, sad bi trebao nastaviti. Ili se odjaviti, zauvek. Ali, kratak za nas je vek, da bi u milosti bili, jedno drugom. U ljubavi je lek, u ludilu nastavak svakog kraja, bez kraja. Nastavljamo priču zadajući rane, bez oproštaja. Koje su to lekcije koje živ čovek na planu ljubavi može da nauči, a da um ne izgubi? Za srce ni ne traži lek.

Sve je izgubljeno.; ipak, za volanom I dalje sedim. Ne mogu odustati. Ne danas. Spremna sam da me ludimo obuzme I ka tebi okrene,jer duboko me boliš.

Posmatram slike svih svojih predaka, od prezimena nastanka. Dug je to put. Posmatram I tvoje, koji paralelno hodaše, do susreta našeg. U nekom vremenu, bezvremenom. Slike u Natalu, kao slike u um-u razbijaju granice, bez dostojanstva. I umora.

Nisam umorna a jedva držim oči širom otvorene. Želim da ostanem van ovog vremena, budna. Želim da zaustavim to breme u kom me boliš, I paraš svaki šav ikad okončan. Ne umiremo, nikako. Nit se volimo, nit živimo. Nit sastajemo, nit rastajemo. Trajemo u vremenu koje ni ne postoji. Za realnost ovu ne, za neku drugu nema zaborava. Ne da nam  zaborav da u miru svoj put nastavimo. Moramo se slomiti. Jedno drugo u bezdan povući. U snovima nadanja, košmar postati. No, onaj bez kog se ne može. Koji se mora nastavljati I uvek iznova novim bolom boleti.

U svom mraku, rodi me. Ponovo osvetli me. Još jednom probudi me, da se volimo kao juče I nikad sutra.

Čekam te na ivici svog postojanja, da bi se u tebe ulila, čim me dozoveš. Kojom snagom će to zalazak sunca zasjati kad se temelj našeg spokoja zagasi? Kojom snagom si kadar baklju da upališ, I da mi se ne vratiš? Palim sveću za mir, dok u meni nemir ne drema. Dozivam te. Dozivam vladare svog petog polja da mi se nadju I ka meni te usmere. Pucketa led pod nogama, a krv u venama gori I sazreva. Do nemira te u svoje peto polje uvodim. Čemerom predvodim. Lomim krila kako bi se prepustio, talasu koji te nosi, I raznosi.

Retro Saturn u petom polju vraća ljubavi stare. Vraća na onu bol koja je najdublja I deluje sudbinska. Nit je sudbina, nit je svanuće. Mrak je to tvojih najdubljih strahova, I nadanja. Žudiš da nastaviš, da bi okončao. Još samo jednom….da se u svom nihilu probudiš I rešiš onog čega  istinski ni ne želiš. Menjaš sve, odričeš se svega, odbacaš radost svaku jer osećaš da moraš, još jednom da prodješ kroz to vreme. Još jednom da uveriš se, šta sve jedno uz drugo ne ide.

Peto polje je polje Lava. Ne trpi Saturna tu. Ne trpi retrogradnost, ali ipak tebe za rukav vuče sa, Prati me…Gordost je to koja bi se dokazala I pokazala, šta si sve izgubio..na putu za ludilo.

U pravo vreme uvek sve te stiže, na korak do svetlosti, da u njoj nema za tebe radosti. Da je to samo maska koja bi te u još dublju mrežu uvukla, ne daj se! Beži što dalje u vreme bez kraja, koje poznato ti je. Koje se je već dogodilo. U kod-u predaka, tvoja je sudbina, prati me – I novog jutra se odrekni. Ne poželi da vidiš da bi nešto moglo biti drugačije od onog što jeste. Prihvati I obgrli svo to vreme stradanja – jer je to nevreme, za tvoje vreme. Sve u tvoje vreme. Ali sa Saturnom nije. Ono te kuša skupljajući zidove, bez nade. No, živ se čovek I u juče novom jutru raduje. Da će još jednom stari osmeh ugledati. Još jednom, samo jednom prošlost oživeti. U njemu je toliko radosnih slika bilo, toliko nade…Toliko očekivanja. Slomi se ogledalo, izgubi u vremenu. Slomi se ličnost u nesastavne komade. No, mora još jednom sve to proći, jer kako novu ljubav obgrliti kad ‘’juče’’ I dalje tinja, I postoji. U um-u vazda, slike se redjaju svih predjašnjih dana. Kako je sve samo moglo?....Moglo je I kada više nije…da je samo…da je samo prošlost manje vrisnula I kuću novu sagradila. Da je samo..ali nije.

Palim sveću da obuzdam svoj nemir kojim bih te dozvala. Kojim bi ti svoj prag od duhova oslobodila, da propuste te. U moje novo danas, I jutro sa osmehom. Palim sveću da prošlost oslobodi te I slike koje te dozivaju u um-u. Zar ne vidiš da nešto tu ne valja? Zar ne osećaŠ? Zar je tako teško poverovati da se na put sudbine staje u novim cipelama?

Oslobodi me tvoje ljubavi, da bih koračala slobodna I sama. Oslobodi me tvoje istine, da ne bih više tim koracima tumarala I gubila svoje novo jutro.

Slagali su te da se ta ljubav mora iživeti do kraja. Nije na tebi da nastaviš, već prekineš.

Nije na tebi da me kroz moj mrak pratiš, u vreme za koje osećaš da je nevreme. Nema tu ljubavi, ni novog jutra. Nema tu ključa od Kapije, jer dostojan nisi kada poklekneš I pred moj prag zastaneš, a dozvala sam te. Ljubavlju svojom prozvala. Ne idi po karmi, već sudbini. Ne idi stazama predaka, već tvog novog danas. Tvog novog sebe, u naručju mom.

Sve što sam ikada želela je zapravo već u mom naručju. Ovde je, danas.

Nisi ti od juče u mom novom jutru. Ti živiš u nekim snovima, dalekim, koji se više ponoviti neće. Jer ne dam te ja; ne dam ljubavlju svojom u novim cipelama.

Neke će slike većno živeti u nama. Neke če nestati kad im mi kažemo ‘’Dosta’’.

Na tebi je da kažeš dosta I sveću dogorelu u činiji od svih jučerašnjih dana, ugasiš.