,,Razmislite kakav bi bio svaki momenat našeg života kad bismo znali da on može da postane poslednji, da nam je taj trenutak dat kako bismo ostvarili neko savršenstvo, da su reči koje izgovaramo - naše poslednje reči i da zbog toga treba da izražavaju svu lepotu, svu mudrost, sve znanje, ali takodje i pre svega - svu ljubav kojoj smo se naučili u toku svog života, bez obzira da li je on bio kratak ili dug. Kako bismo u svojim odnosima postupali kad bi sadašnji trenutak bio jedini kojim raspolažemo i kad bi ovaj trenutak trebalo da izrazi, da ovaploti svu našu ljubav i brigu? Živeli bismo sa onakvom energijom i dubinom kakvi su nam inače nedostupni. I retko smo svesni šta je zapravo sadašnji trenutak. Prelazimo iz prošlosti u budućnost, a ne osećamo realno i u potpunosti sadašnji trenutak.
Dostojevski u svom dnevniku govori o tome šta mu se desilo kad je, osudjen na smrt, čekao na pogubljenje - kako je stajao i gledao sebe. Kako je velelepna bila svetlost i kako je čudesan bio vazduh koji je udisao i kako je predivan svet oko njega, kako je dragocen svaki trenutak dok je još živ, iako mu je život visio o koncu. O, rekao je u tom trenutku, kad bi mi bio podaren život, ne bih izgubi nijedan trenutak...Život je bio podaren, - pa ipak, koliki njegov deo je bio protraćen!
Kad bismo bili svesni toga, kako bismo se odnosili jedni prema drugima, pa i prema samima sebi?
Kad bih znao, kad biste znali da čovek s kojim razgovarate može da umre u svakom trenutku i da zvuk vašeg glasa, sadržaj vaši reči, vaših pokreta, vaš odnos prema njemu, vaše namere, mogu postati poslednje što će on primiti i odneti u večnost - kako biste pažljivo, kako biste brižno, s kakvom ljubavlju biste postupali!......
Iskustvo pokazuje da se pred licem smrti briše svaka uvreda, gorčina, medjusobno odbacivanje. Smrt je previše velika spram onoga što treba da bude ništavno, čak i u razmerama prolaznog života.
Dakle, smrt, misao o njoj, sećanje na nju - kao da je jedino što pridaje životu najviši smisao. Živeti na nivou zahteva smrti znači živeti tako da smrt može da dodje u svakom trenutku i da nas susretne na grebenu talasa, a ne na njegovom opadanju, tako da naše poslednje reči ne budu prazne i da naš poslednji pokret ne bude lakomisleni gest. Oni od nas koji su imali prilike da žive neko vreme sa čovekom na umoru, s čovekom koji je bio svestan, kao i mi, približavanja smrti, verovatno su shvatili šta prisustvo smrti može da znači za medjusobne odnose.
Ono znači da svaka reč treba da sadrži sve strahopoštovanje, svu lepotu, svu harmoniju i ljubav, koji kao da su ranije u ovim odnosima spavali. Ono znači da ne postoji ništa previše sitno, zato što sve, ma kako malo bilo, može biti izraz ljubavi ili njeno negiranje.''
Literatura : Bogoslovlje i psihologija smrti, str.355.,Gospod nije stvorio smrt ( Ima li života posle smrti? - zbornik tekstova)
Biblioteka ,,Obraz svetački''
Comments
Post a Comment
Ostavi komentar. Hvala