Zaljubljenost, ljubav ili strast?

Protojerej Maksim Kozlov

Razlika izmedju zaljubljenosti, ljubavi i strasti

Koja je razlika izmedju zaljubljenosti i ljubavi, i izmedju ljubavi i strasti? Neki godinama čekaju velika osećanja, a drugi biraju sebi supružnika medju onima koji ih okružuju. Ko je u pravu? I šta raditi kada ti se čini da ne možeš da voliš, treba li čekati i nadati se da ćeš naći čoveka koga tražiš? Odgovara protojerej Maksim Kozlov...

O pravilu strast je to što je radi mene, radi sebe samoga, to je ono bez čega ja ne mogu, a ljubav - to je ono što smo spremni da damo drugome.Još pre hrišćanske epohe Aristotel je dao tačnu definiciju ljubavi :
,,To je kada drugome želimo dobro''. A za hrišćanina, to je život radi dobrobiti drugih. I ako neko kaže želim mu (njoj) ne samo zemaljsku sreću nego i blagu večnost, i više od toga meni nije neophodno - to jeste ljubav. A ako on ili ona kaže da želi to isto, ali samo zajedno sa njim samim , i to po svaku cenu - to je strast!

Takodje, ljubav se može pokazati kao tragedija, ljudska unutrašnja drama u slučaju neuzvraćenosti ili u slučaju strašne bolesti voljenoga, a strast to je nesreća koju osoba donosi u živote drugih; od koje posebno strada taj drugi, a i on sam u izvesnoj meri.

Naravno, bilo bi nerazumno pothranjivati romantizam ,,Ružičastih jedara'' svoje hćeri: čekaj princa koji će doploviti na brodu i odvesti te u ,,daleku zemlju'' gde ćeš biti izuzetno srećna sa njim i okružena svim onim o čemu čovek sanja. Ovo je nepromišljena krajnost.

Sa druge strane, naprotiv, postoji krajnji pragmatizam, koji kaže da nikakvog osećanja ne bi trebalo da bude, već samo racionalno smišljen račun: godine mlade osobe su pogodne, spoljašnjost, čini se - nije loša, socijalni status blizak i po pitanju karaktera - ništa! Ovo im deluje kao spremno na svadbu. A posle će mo da vidimo kako će porodični život da počne. Ovo je druga krajnost.

Verovatno da za vaćinu mladih pravoslavnih ljudi put leži u sredini: s jedne strane duševna ( mada ne uvek duhovna) emocionalna vezanost za čoveka, stremljenje ka njemu, a sa druge - procena da smo mi uglavnom složni, da izmedju nas nema principijalnih svetonazornih razlika. Kada se sve to slaže, onda je ovo najtrezveniji, najmudriji pristup ustrojenju porodičnog života.

A šta raditi kada ti se čini da ne možeš da voliš, treba li čekati i nadati se da ćeš naći sebi čoveka koga tržiš?

Zavisi od toga šta smatrate ljubavlju. Ako u ljubav svrstate to što je opisano u ,,Evgenije Onjeginju'', a posebno u ,,Romeo i Juliji'' ili čak u ,,Junaku našeg doba'', onda je sigurno bolje da se ne očekuju takva emotivna stanja. Može da se desi, ali srećom Gospod ne blagosilja takve strasti, koje se u svetskoj literaturi smatraju ljubavlju. Ne moraju biti grubo telesne i nepristojne, češće su barem do XX veka, duševne, ali to su svejedno strasti, i zato čekati i stremiti ka takvim osećanjima ni na koji način nije preporučljivo.

Ali ako pod odsustvom ljubavi ili pod nesposobnošću za nju mi podrazumevamo emotivno i duševno odbijanje od nekog čoveka, koji je pod svim logičkim zaključcima za nas dobar, ali ga duša ne prihvata i ne želi da bude bliska sa njim, i ako brojimo svaki minut kada on ili ona konačno odlazi, onda je, naravno, prisiljavati sebe na vezivanje sa njim/njom, krajnje nepoželjno.

Svako ko sa nadom i verom na Boga može da živi, moleći se, tražeći i očekujući susret koji će poslati Gospod, on će taj sastanak i naći. O tome govori celokupno iskustvo Crkve.

Извор: Семья и вера
Превод: Православна породица, јануар  2015
link koji prati ka stranici : http://православнапородица.орг.срб/index.php?option=com_content&view=article&id=742:kozlov-zaljubljenost-ljubav-i-strast&Itemid=435 

slika: http://www.picturequotes.com/love-you-forever-quotes